D.J. : BROD PLOVI DALJE
D.J. je pomorac. I tata. I šljaker od zanata. I svašta nešto. I disc jockey koji umjesto pjesama pušta fotografije i priče. Šalje mi ih sa svojih putovanja, a ja pišem iz njegovog glasa. On se slaže.
Ovo je prvi post u seriji.
Reću ti nešto. Kažu da je putovanje gotovo kad se vratiš doma. Ja sam se vraća više puta i nikad nisan stiga.
Zato ću ti sad opisat svoje zadnje putovanje — koje, usput rečeno, još uvik traje. I ne, nema razglednica. Samo računi, prazne boce i horizont koji se ne miče.
Pomorski poslovi, kažu brošure, uključuju razne funkcije u području brodarstva. Zvuči ka da si dio nekog plemenitog reda morskih vitezova, a ustvari si često tip koji u tri ujutro beštima zbog zarđalog ventila dok ti, brale, valovi lupaju po trupu ka poreznici po vratima.
Možeš dizajnirat brodove — crtat savršene linije trupa dok sanjaš da će tvoja jahta rizat more ka nož maslac. Onda dođe budžet. I rokovi. I investitor koji želi da brod bude "revolucionaran", ali da košta ka polovni skuter. Dobrodoša u romantiku pomorskog inženjerstva.
Možeš vodit programe razvoja održive energije. To znači da sidiš na sastancima i ozbiljno govoriš o vitru, suncu i zelenoj tranziciji dok ti tanker iza prozora dimi ka da pokušava prizvat demone iz dubina. Svi klimaju glavama. Neko zapisuje. Neko zijeva. Klima se topi. Kava je loša.
Pomorski poslovi smatraju se stabilnim i ispunjavajućim karijerama. Stabilnim — osim kad si usred oluje i shvatiš da je stabilnost relativan pojam. Ispunjavajućim — jer kad preživiš 12-satnu smjenu, osjećaš se ka da si upravo pobijedija u privatnom ratu protiv ruzine, soli i vlastitog umora.
Plaće su konkurentne. To znači da zarađuješ dovoljno da se pitaš isplati li se prodati mladost moru u zamjenu za kredit i par dana godišnje na kopnu di se osjećaš ka turist u vlastitome gradu. Ali barem znaš razliku između čvora i kilometra na sat. To je nešto.
Pomorska karijera nije za svakoga. To ti neće reći lola sa reklame u biloj uniformi i savršenim zubima, ali reć ću ti ja.
Moraš bit ambiciozan — ili barem dovoljno lud da viruješ da je dobra ideja provest po života na komadu željeza koji pluta po vodi. Moraš bit prilagodljiv, jer more ne pita imaš li loš dan. A alternativni raspored? To znači da Božić možeš slavit u srpnju, a rođendan prespavat negdi između Malte i Sueza.
Ali ako te svrbi nešto iznutra kad vidiš horizont, ako ti je ofis s četiri zida klaustrofobičan ka zatvorska ćelija, onda more počne zvučat ka sloboda. Netradicionalan posa, kažu. Da, netradicionalno je i to da ti je šef ponekad oluja, a kolega tip koji hrče ka pokvareni motor.
Ljudi biraju pomorsku industriju iz raznih razloga. Neki biže. Neki traže novac. Neki traže sebe, pa završe sa ruzinom pod noktima i pričama koje niko na kopnu ne razumi.
I nije to romantika sa razglednice. To je znoj, sol, smjene u gluvo doba noći i ona tiha, tvrdoglava ponosna misao kad shvatiš da nisi pobiga. Da si osta. Da ploviš. A to, brale, nije za svakoga.
Evo ga. Moj neboder na vodi. Moj ofis sa propelama. Moj pokretni kvart sa sedam restorana, tri bazena i beskonačnim hodnicima koji mirišu na klimatizirani optimizam.
Sa kopna izgleda ka da pripada nekoj drugoj vrsti — ogromna bila zvir sa uredno složenim balkonima, ka škafetini puni tuđih godišnjih odmora. Svaka ta kabina skriva nekoga ko misli da je pobiga od stvarnosti. A ja? Ja sam dio mehanizma koji tu stvarnost održava na 22 stupnja Celzijusa.
More je danas tirkizno, gotovo nepristojno lipo. Ka da se pravi važno. "Pogledaj me", kaže. "Zaboravi raspored smjena." Ali ja znam trik. More je romantično samo kad ga gledaš. Kad radiš na njemu, ono postaje kolega — veliko, promjenjivo, ponekad ćudljivo, ali uvik prisutno.
Sa ove distance brod izgleda mirno. Gotovo nježno. Niko ne vidi alarme koji zvone, kolica koja škripe po hodnicima, kratke pauze u kojima hvataš dah i gledaš kroz okno ka zatvorenik sa VIP pogledom.
A ipak — ima nešto veličanstveno u toj grdosiji. U načinu na koji stoji usidrena ka da kaže: "Da, velik sam. I šta sad?" Turisti ga slikaju. Dica pokazuju prstom. Ja ga gledam i mislim: sutra opet radim u sedam.
Vidit ćeš svita više nego prosječni turist sa Instagram profilom i kreditom na 36 rata. Samo je kvaka u tome šta ćeš taj svit najčešće gledat sa palube, između dva kontejnera i tri beštime.
Je, ići ćeš iz luke u luku. Rotterdam. Singapur. Houston. Rio. Zvuči ka popis ljubavnica. U stvarnosti? Često je to: iskrcaj, ukrcaj, papirologija, i natrag na brod prije nego šta si stiga osjetit miris grada koji nije mješavina dizela i znoja.
Međunarodno putovanje u pomorstvu znači da si fizički u drugoj državi, ali mentalno u strojarnici. Gledaš svitla grada u daljini i misliš: "Lipo." Onda ti neko vikne da ventil pušta i romansa završi.
Ali da ima trenutaka, ima. Siđeš sa broda, sidneš u neki lučki bar di niko ne zna tvoje ime i nikoga nije briga. Piješ nešto jako i gledaš ljude koji žive "normalno". Ti si stranac svugdi i doma i nigdi. I to je čudno oslobađajuće.
Krenija sam bez velikog plana. Nikad nisan bija čovik od planova. Planovi su za ljude koji viruju da kontroliraju sve osim vlastite žeđi. Ukrca sam se i reka sebi: "Eto, još jedna avantura." More je reklo: "Vidit ćemo."
Plovim. Još uvik plovim. Nekad po moru, nekad po vlastitim greškama. Brod škripi ka starac koji ustaje iz kreveta. Motor kašlje. Ja kašljem. Svi kašljemo. Ali idemo naprid. Uvik naprid. Jer natrag je skuplje.
U lukama sam naučija da su svi gradovi isti kad ih gledaš u tri ujutro. Svitla, žene koje te ne poznaju, muškarci koji te ne pitaju previše, barovi koji mirišu na proliveno pivo i propale snove. Ujutro se vraćaš na brod sa istim licem, samo malo težim.
Ovo putovanje traje jer se nikad nisan iskrca. Čak i kad sam fizički na kopnu, u meni se sve ljulja. Postelja, stol, misli.
Ljudi pričaju o stabilnosti, o karijerama, o penziji. Ja pričam o vitru koji dere lice i o osjećaju da si sitna tačka na vodi koja ne mari za tvoje planove.
Ne prijatelju, nije to herojski. Nije ni pametno. Ali je iskreno.
Ovo je moje posljednje putovanje — posljednje jer sam svatija da drugo ne postoji. Sve je jedno dugo, šporko, slano kretanje prema nečemu šta nikad ne imenuješ.
I dok ti ovo govorin, brod opet lagano poskoči. Čujem kako metal stenje. Negdi daleko, galeb beštima na svom jeziku.
Putovanje traje.
A ja? Ja sam još uvik na palubi.
Putovat ćeš, brale. Samo nemoj zaboravit da ponekad najduže putovanje nije ono priko oceana, nego ono natrag doma.
Odlomak iz većeg teksta o D.J.-u i njegovim putovanjima. Cijeli tekst D.J. (DEE JAY) BIRA ZA NAS - otvorite klikom na jedan od tagova. Tamo ima i o Bremerhavenu, Atlantiku, Panami i Queen Mary u L.A.-u
