foto.aut.poertschach.

Nekad mi se čini da su svi u zemlji poludjeli i da ništa ne žele razumjeti. Željeli bi se ograditi od svega toga? Pa ne možeš shizofreničaru nešto dokazati… 

Čovjek se ljuti ako nekako osjeća istinu, a umjesto nje treba prihvatiti laž. Kad čovjek živi između istine i laži – već je osakaćen. Cijelog života sam silno želio da bude više razumijevanja, tome sam i težio. A želja da se povučem prisutna je u meni otkad pamtim. To je moj čest lik – usamljeni dječak koji mašta o tome da ode od ljudi što je dalje moguće. Cijeli život sam bježao. Iz sela u grad, iz grada na selo. Bježao sam od dobrih poslova, od svakakvih sastanaka, od svog stola. Pisati također ne volim. Smiješno je to reći. Kamo pak pobjeći? Kako se može izbaviti od toga? To pritišće dušu. 

Znate, ovdje me najviše od svega plaše hladni pogledi nekih ljudi. Kao da se iza njih skriva neko duboko nepovjerenje prema dobru. Otkuda ljudima takvo osjećanje svijeta? 

To je kao pauk, da? Kao dudov svilac. Isplete si paučinu i tamo živi. Nije svjestan da plete nešto iz čega nema izlaza. Što se može, čovječanstvo je takvo. Po mom subjektivnom osjećaju, Rus je biološki manje lovac nego što je to Kavkažanin. Nisu oni uzalud nahrupili upravo u Rusiju. Osjetili su to svojom utrobom: Rus nije lovac, može ga se obmanjivati i ne bojati se. Vjerojatno idealiziram, sjećam se Moskve s početka 1960-ih, kada sam tamo studirao. Onda je to bio drugi grad, narod je bio sasvim naivan. Na primjer, kada bih rekao nekoj djevojci: "Volim te", ona bi povjerovala, nije znala da je Kavkažaninu svejedno. 

U Akramovu zavičaju

Aleksandar Burtin

u dlanovima sudopere uplakani konkiliolog pronalazi pjene neistraženog zaljeva sjeća se svih onih školjaka koje je ostavio na dnu među gusarima i meduzama kako bi izronio i promatrao mjesečara koji hoda po vodi sada mu sudopera pere lice zajedno s tanjurima i kašikama a on se divi linijama života na njezinom dlanu jer ga podsjećaju na mišiće školjki zašto sam gledao mjesečara zašto nisam ubrao bisere suzama prlja naočale sudopera lomi tanjure raspadaju se kao mjesečar na vodi a u smeđoj sudoperskoj vodi u razbijenim naočalama leži izokrenuta kampućija hramovi naopačke prašume naopačke bilo je lijepo mjesečariti a sada se valja probuditi bez naočala bez školjki u grubom zagrljaju sudopere u novoj zemlji kambodži

Aleatorika disanja

Sebastian Antonio Kukavica

Nije bilo teško pristati na cijela ljeta kod Manuela, nije uz taj, takav i toliki vrt. Nije bilo teško useliti mu se s kraja maja i ostati do kraja oktobra, jedva nekoliko puta, koliko te prijeka fiziološka nužda tjera, kročiti u sam enterijer njegove nevelike kuće u Berndorfu, u Donjoj Austriji. Sve ostale duge ljetne dane i tople noći, s radošću smo trošili i rasipali premještajući se iz ležaljke u ljuljašku, iz ljuljaške za vrtni radni sto na kojem se sunčao laptop, mahom pun polupraznih dokumenata kojima se, kao ni nama, nikud nije žurilo. 

U junu bismo proslavili Manuelov rođendan, juli bi se stopio s junom, kao ti dugi dani jedni s drugim, kao nebo i nepregledni zeleni krajolik vrtova u Berndorfu. (Kakve je samo vrtove taj gradić imao!)

A onda bi prikucao august, osjetila bi se sparina i pomalo bi nas pomjerila u ćoškove pod vrbe, da bi nas u kasno popodne opet vratila za vrtni stol na koji bi Manuel donio bijelo vino, kiselu vodu i led, izvukao blok i olovke i odlučio da mi napokon nacrta. 

Manuela Wintera upoznala sam jednog jednako sparnog ljeta u Puli.

U svom predaustrijskom životu, ljeta sam provodila u Istri, kod Ivana, fotografa, prijatelja iz studentskih dana, prvog kolege iz redakcije Studoša.

Tek tri godine stariji od mene, imao je Ivan trideset i tri puta više hrabrosti. Dok sam se ja kukavički zatvarala u svoju memljivu sarajevsku sobicu s vonjem hmelja iz obližnje pivare, on je probavao nove sadove, zagrebe, rovinje da bi, eto ga, završio kao, kako je u šali govorio, čuvar groblja u Puli. 

Pulsko mornaričko groblju, čuveno K und K Marinefriedhof, bilo je sve, samo ne obično groblje, kao što je i Ivan bio sve, samo ne čuvar. 

Znao je o ovim mrtvim govoriti kao da ih je juče još ostavio u kafani, za šankom, pa će im se danas opet pridružiti, čim smjena završi, da popiju jednu hladnu, s nogu. Bili su to njegovi mrtvi, znao je o njima svaku i najsitniju trivijalnost, Austrijanci, Talijani, Dalmatinci, potomci blistavih plavokrvnih loza, pukovnici, časnici, kapetani, mornari, ratnici. 

Mornaričko groblje u Puli bilo je dijelom kulturne jezgre grada, nije na njemu ukopan ni Prisli ni Morison da bi obožavatelji donosili kičaste bukete i palili svijeće, ali je ipak, naročito ljeti, vrvilo turistima. 

Ivan je, govoreći četiri svjetska jezika, odlično odrađivao svoj posao, fotografsko oko pomagalo mu je da govori kratko i u slikama onima koji su na groblje došli po tišinu. Onima pak koji su tu došli po priču, po komadić očuđene historije, davao je što traže, prostirao pred njih žive priče o mrtvima svakom tom završenom životu mijenjajući kraj, kao u onim pričama sa više završetaka iz dječijih magazina mog djetinjstva. 

Volimo neke trenutke u svojim poslovima, ma šta radili. Onaj, recimo, kada, desetak dana pred slanje novina u štampu, pogledam špigl, to sveto pismo novinarsko, plan bez kojeg se časopis ne može skrojiti, i zabljesnu me me sva ta slova, brojke i boje. Sve u tim šemama ima svoj razlog, svoju legendu, zna se uvijek da žuto je napisano, zeleno ilustrovano, plavo lektorisano... 

Svi ti brojevi strana, nazivi tekstova, te drečave boje govore da smo u zaletu, u naponu snage, pupamo, rađamo, stvaramo! 

Ono što su meni ti dani šarenih šema, to su Ivanu, u njegovom poslu, mrtvi s Barona Gautscha. 

Nisu mrtvi s tog starog austrougarskog parobroda mrtviji od drugih, ali njihove priče silaze Ivanu lakše sa usana i zvone još dugo u ušima onog ko sluša. 

U Manuelovim ušima zvone godinama, otkad je bio dijete. Te priče, ta ušminkana porodična historija i dovele su ga Ivanu, pa onda, hvala nebesima, i meni. 

Deseti je august, kocka leda bačena u gemišt već je za nekoliko minuta obična voda. Tome unatoč, Manuel sjedi na žestokom suncu i crta. 

To što crta, veliko je. 

To što crta, tek će idućeg ljeta izložiti pred oči drugih, ogoliti se, izaći pred ljude, (a bit će ih na stotine, čuven je taj vrt kod Winterovih!) i reći: Evo, to sam vam ja, to smo vam mi, tako vam je bilo ili malo drugačije, ili uopće nije ni bilo.

To što crta sada i na papiru, crta u sebi već desetljeće, otkad je prvi put čuo malo drugačiju priču o svom prastricu Paulu Winteru, kapetanu parobroda Baron Von Gautsch, prve pomorske žrtve Prvog svjetskog rata, potonule dalekog augusta 1914., na samom početku rata čije razmjere naši prastričevi, pa ni Paul Winter, nisu ni naslućivali.

Ljeto kod Winterovih

Lamija Begagić 

Vadim povrće, perem ga, čistim i raspoređujem na stol. Poriluk i mrkva sjaje na zraci svjetla koja otkriva plutajuće galaksije prašine. Raspršujem ih dimom cigarete i promatram. Kakvi lijepi uzorci šarenila! Nepobjedivost i neustrašivost. Jedino što ih može povrijediti je da istrunu. Kao i čovjek, kad bi ih se ostavilo same za sebe usukali bi se, usmrdili i splasnuli. Ostala bi samo ljigava i opuštena ljuštura. No ja ću ih spasiti! U njihovom najvećem sjaju, u vrhuncu njihove zrelosti ubacit ću ih u kipući oganj. Prožet će se s ostalom braćom, pustiti miris, sok i hranjivost, dobit će svrhu, iz individualnog postajanja prekoračit će u život, a puštajući svoju bit preobrazit će se u nešto više. Postat će čušpajz! U deliriju rezuckam, upijam mirise i bacam ih na vruće ulje, od luka temeljca nadalje. Ozračje je postalo uzvišeno, ritual je u tijeku. Potežem gutljaj vina, dolijevam ga u lonac, zasipam sve crvenom paprikom, pričekam da ispari alkohol, poklapam i smanjujem vatru. Sjedam za stol, natočim si čašu i kontempliram. Zamišljam grčke orgije. Nije li i u njih simbolika ista kao i u kuhanja? U vrućini trenutka ljudska se tijela prožimaju, vriju, otpuštaju mirise i uzdižu se u više sfere. Predaju svoju bit na raspolaganje, žrtvuju se kao i povrće, a u isto vrijeme im je udahnut intenzivniji život. Paradoks? Ne, smisao življenja.

Vrijeme u loncu dobiva smisao. Ne prolazi, već djeluje.

Lagano omamljen skidam poklopac, ubacujem peršin, sol i papar. Kratko promiješam i kušam. Sve je otpustilo svoje sokove, okus je pun i slast je zajamčena. Sretan zbog uspjele čarolije postavljam stol. Prostor je napet i ispunjen, a ništa još nije ni počelo. Pa neću valjda jesti sam!

Što smo naučili od povrća primijenit ćemo sami na sebe u ritualu sličnom kuhanju i orgijama – zajedničkom hranjenju i pijenju. Omamljeni ispustit ćemo duh, skinuti maske i biti na raspolaganju. Zazveketat će misli i čaše, a vino će govoriti umjesto nas. Umrijet ćemo, a zaživjeti, žrtvovati se, a ispuniti. Jer nakon svega zrak je čišći, a misli su gole. Život kreće ispočetka.

Čušpajz ili metafizika kuhanja

Petar Vrca

Kenet pak Baturinski tog je istoga jutra (dobrano osunčanog, a zimskog) odlučio sebi napraviti kajganu. Neke koke bijele tamo negdje snijele jaja, on ih kupio na placu i – evo njemu kajgana! Razbio je prvo jaje o rub tanjura: jaje reče buć! Drugo pak o rub kredenca, a treće o ključnu si kost; bio je izrazito prpošan i razigran, tog istog jutra. Nije odvajao žutanjke od bjelanjaka, to je izašlo iz mode. Pokušao je, zato, odvojiti žutanjke od žumanjaka, ali je na vrijeme shvatio kako je, zbog teške sinonimije, tako nešto praktički nemoguće. Pihtijastu je, skoro pa melasavu jajozu izmiješao svojom specijalnom žlicom za bioviskoze i druge gadosti; stvorila se kompaktna žućkasta smjesa. Pritom je pjevao: "Ja pravim jajganu, kajganu od jaja!" 

U smjesu, tu žućkastu, dodao je potom začina svu silu. U tavu je stavio ulja od čička i kap majoneze preostale od zadnjeg skandala. Tavu na kolo plinsko, na vatru, da ulje prozviždi, pa onda trinaest režanja slanine, poveliku glavicu luka srebrenca, skorup od avokada, šest vrsta sira i nešto mlitavih trava. Kad je tava zacvrčala, dodao je Kenet Baturinski svemu tome još i rečenu jajozu; za pet minuta kajgana je bila gotova! Sad se mogao založiti. Stao je prinositi prvi zalogaj ustima, kad gore vani nekakav mini-oblak naprasno prekine osunčanost tog zimskog jutra. Istog trenutka Kenetu Baturinskom posred svijesti prisjedne spoznaja: ovu prekrasnu kajganu (od milja ju je nazvao jajgana – kajgana od jaja) nije napravio on! Nije on dizajner te kajgane, o ne, pomisli onom istom tom sviješću. Ali nije ni Bog, a još su manje kojekakvi kajganodizajneri, manji bogovi, boginje velike, boginje male, bića iz šume na drumu i tko zna tko, što, koga čega ima.

Kajgana je ta, koju se spremao pojesti, nastala sama od sebe, prirodnim procesima koji su započeli milijardama godina ranije, prilikom Big Banga i pratećeg mu Little Bursta! Da, on kao takav nema veze s tim, on kao takav nema veze ni sa čim – sjedne ta pomisao Kenetu Baturinskom posred svijesti, sjedne ali ne dosjedne nego propadne u totalni vakuum, neku sirovu ispražnjenost, kao da je svemir upravo imao gadan proljev. 

Gadan, baš gadan…

Pametni zub - Zakučastije od dobrostivosti

Igor Stojaković

Engleski ne govori dobro kao što je mislio. Kolege  uglavnom imaju trideset i nešto i ili već negdje rade, ili su studenti koji se drže zajedno i ružno oblače. Prvi tjedan predavanja popio je kavu s jednom češkom buckom i to je manje više bilo to od druženja. Objasnio joj je kako je tek došao ovamo, kako mu se grad sviđa iako ga baš i nije stigao razgledati, kako je našao jeftin stan dosta daleko od posla, ali da to nije problem jer planira donijeti bicikl iz Zagreba. Ona se čudila kako je sa dvadeset i tri već upisao doktorat. Ljudi obično odluče prvo steći nekakvo iskustvo kad diplomiraju. Ona je, na primjer, imala dvadeset i devet i radila već tri godine. S doktoratom će lakše napredovati na poslu. Živjela je s dečkom kojeg je kasnije potražio među njenim slikama na Facebooku. Bio je neki dosadni ćoro koji je nosio majice s natpisima tipa ‘’Charleston Athletic’’, ali Marku se i dalje činilo da je ona bolje prošla u tom aranžmanu. Nosila je ortopedske cipele i plišani rozi šal kojim je skrivala podbradak. Da su u Zagrebu, vjerojatno joj se ne bi obraćao. Poslije su popili kavu u klubu. Od tada mu je tu i tamo pomagala oko literature i prevodila obavijesti koje su bile na češkom.

Olovo

Jerko Mihaljević

Ne znam kako je tačno sve počelo. Ni kada. Znam kako se završilo. Znam kako se odigralo, i gde, i kako se završilo. Jer mada se naoko ništa konkretno do dana današnjeg nije desilo, sve se već odigralo.

Završeno je. Gotovo. Stvari se okončavaju, kad se um razbistri. Kad se metež konačno raščisti i olupine upokojenih misli slegnu se na tlu. Na dnu. Jednom kada se to desi, ostaju još samo tehnikalije. Pomije za novinare, vatromet za nastranu sirotinju, spektakl nedelje ili meseca za društveno-delatni ološ i kulturnjačke klike. Tehnikalije. Logistika. Marginalije. Agencijske vesti i zgrožene reakcije iz branše. Šablonski patos. Krupne reči. Digitalne suze. Medijski prostor promukao od izjava, svedočanstava i prisećanja. Komemoracije, buržoazija, šund.

A ispod svega, samo diskretni otisak pečata u pasošu. Toliko bled da se ni datum na njemu ne može razabrati.

Ne znam jeste li boravili nekad u Rovinju početkom avgusta. Načelo milosrđa išće da se ponadam da niste, ali razlozi koji mene pokreću neuporedivo su pragmatičniji. Radi razumevanja ovoga što počinjem da objašnjavam, bilo bi korisno da ste se zadesili u tom kamenom gradiću nekog avgusta (eventualno jula). Ja jesam. Bejah tamo letos. Tamo se sve zbilo. I okončalo. Ali pođimo redom.

Početkom juna rešio sam da dve nedelje godišnjeg provedem s devojkom i njenim drugaricama u Istri. U teoriji zvuči odlično: dve nedelje, tri devojke, leto, Jadran.

Zvuči.

U teoriji.

 

Samo što ja nisam letovao ni u teoriji ni u holuvudskoj tinejdžerskoj komediji (pa čak ni u Rovinju). Povrh svega, postoje veoma dobri razlozi zbog kojih se jedino još u najzaostalijim zajednicama na ovoj planeti živi pod istim krovom s većim brojem žena.

Bilo kako bilo, na letovanju s ove tri završio sam isključivo sopstvenom krivicom – ponovo sam bio dekintiran. Da sam imao drugu mogućnost, za početak bih odabrao da letujem negde na obali. Kao što prvo pravilo letnjeg turizma kaže: leto služi zato da se ide na more. No u njegovoj blizini uvek vreba pravilo broj dva, a ono kaže: osim ukoliko nisi bio istinski neustrašiv i širokogrud, pa stegnuo zube kad je trebalo i privatizovao neko državno preduzeće s nekretninama na zgodnim lokacijama, te završio s brdom para kojih na kraju teškom mukom uspevaš da se ratosiljaš kupovinom kakve jedrilice ili jahtice, ne ide se leti baš na more, već na obalu kraj mora. Svi ta pravila znamo, pa tako i ja, jer i ja sam deo nas. Ali šta to vredi kad u prošlosti nisam bio širokogrud i neustrašiv. Da jesam, sigurno ne bih svakog jutra, pošto se besomučni niz kuhinjsko-kupatilskih obreda napokon okonča (taman oko podne), sedao u usijana kola, palio motor i pola sata grilovao dlanove na volanu. Sigurno se ne bih (svakog bogovetnog jutra!) truckao po petnaest kilometara, silazeći s nekog brda, a onda se znojio i preznojavao i očajavao u potrazi za komadićem slobodnog prostora na divljem parkingu uz magistralu. I pošto napokon negde uspem da uglavim kola, poslednja deonica mog silaska na plažu sigurno ne bi nalikovala probijanju kakve iznemogle tegleće životinje kroz krvoločno rastinje, sprženo i prepuno trnja. Ako ništa drugo, na kraju te podnevne golgote pred očima bi mi se barem ukazala plaža (podsetimo se i trećeg pravila letnjeg turizma: more je plaža – plaža je more). Bi, sasvim sigurno, barem bi se na kraju grozomorne kalvarije ukazala kakva-takva plaža – samo da sam imao drugu opciju.

Ali nisam.

Nisam je imao.

I zato dole nije bilo plaže.

 

Samo stenčuge nad vodom, na kojima mi se telo topilo i rastakalo, a dotrajali mozak upinjao se i posrtao u pokušajima da evidentira koliko mi je pršljenova preostalo nakon celonoćnog (i svakonoćnog) zuluma, čiji je glavni protagonista bio trosed na razvlačenje na koji su me osudile, ili konkretnije aluminijumska šipka u njegovom zaglavljenom mehanizmu, povodom koje se ništa nije moglo učiniti. Jasno je da nema uračunljivog čoveka koji bi tako nešto sebi radio, ukoliko ima izbor. Sve je to očigledno, sve jasno kao dan, ali drugu opciju za leto ja nisam imao, a što se prideva uračunljiv tiče, njega je istorija davnih dana pregazila. Ukratko, po prispeću u zemlju tartufa, patuljaka i komunista prostor preda mnom kao da se najednom zatvorio, a s mojom slobodnom voljom kao da se nešto desilo te je pošla po tragu malopre pomenutog prideva uračunljiv, i ništa se nije moglo preduzeti, ništa učiniti, jedino mi je preostalo da se pomirim sa sudbinom i da popodne za popodnevom provodim zračeći madeže i odmeravajući ledenu vodu koja je mučki pretila meduzama i ježevima i sumnjivo se penila.

Obećajem, promeniću se, kazao sam sebi. Radiću više. Piću manje. Slušaću savete bližnjih. Ako ne dopadnem zatvora, narednog leta imaću dovoljno para da se ne grebem za letovanje. Planirao sam, iskreno sam verovao u projekcije bolje sutrašnjice, ali najpre je trebalo povesti računa o akutnim nedaćama: petog podneva otpratio sam njih tri do stena, kao i obično, i pošto sam opremu za plažu istovario na hridi, poželeo sam im ugodan dan. Onda sam se vratio do kola, otvorio vrata, zavalio se u sedište, zatvorio vrata, vezao pojas, prignječio kvačilo, okrenuo ključ, ubacio CD, podesio glasnoću i pošao na jug.

Proveo sam ugodan dan. Šetao sam se po Puli. Video Arenu. Pevušio pesme KUD Idijota. U apoteci kupio neku mast i utrljao je u krsta. Seo u kafić, dovršio Beckettove eseje. Odmarao sam se, u svakom smislu. U povratku sam pokupio žene i odvezao ih natrag na brdo. Pred počinak sam zamolio devojku da mi utrlja Voltaren u krsta. O delotvornosti tog postupka neću reći ni reč. Niti ću se izjasniti je li krivac bila mast ili izabranica mog srca (ili pak njihovo sinergijsko dejstvo).

Ali ujutro sam bio boljeg raspoloženja. Pula me je okrepila. Naredna dva dana na stenama podno magistrale osetno sam lakše pregurao. Prvog pročitah jedan romančić Cesara Aire, drugog sam prešao na Barthelmejeve priče. Toliko je potrajalo. Trećeg jutra nanovo mi je bila potrebna rehabilitacija. I rešenje je bilo poznato: ostaviti žene na kamenju, a onda natrag u auto.

Dok sam stigao u Rijeku, sunce se već beše uzveralo uz nevidljive merdevine. Blještalo je odozgo, ali meki lahor klizio je niz ulice koje su izbijale na Korzo i rasterivao svaku pomisao na žegu ili na ma koji drugi oblik neprijatnosti. Koračao sam. Šetao sam po gradu. Bacio oko na jedne cipele zbog kojih sam po ko zna koji put zažalio što sam sirotinja. Seo u kafić s pogledom na more, pio kafu, gledao u more. Uzeo malo Barthelmeja. Nisam mogao da se skoncentrišem. Odustao. Razmišljao o glupostima kojih se čovek valjda jedino seti dok u avgustu zuri u more, potom u mobilni ukucavao beleške za priču čija će se radnja odvijati u kidnapovanom avionu koji je prisilno prizemljen na neki aerodrom. Kakav aerodrom? Koji aerodrom? Nemam pojma. Prvobitna zamisao bila je da bude neki bliskoistočni, zatim nisam mogao da odlučim je li to dobra ideja, da bih napokon shvatio kako je pitanje njegove lokacije u krajnjoj liniji sasvim nevažno. I za sad toliko o tome.

Oko sedam pođoh nazad. S volanom u šakama pokušavao sam da ne zaboravim neke dosta dobre stihove koji su mi padali na pamet. Bejah inspirisan. Kroz bočni prozor video se Cres, nad njim su se nadvlačili oblaci. Bili su tanki, krhki, rašiveni na mnogo mesta. Kroz svaki od procepa videlo se po jedno modro ništa. Onda sam pomislio da zapravo nije tako, da se ništa ne nalazi gore, u prozračnom plavetnilu između oblaka, već da je mnogo tromije, masivnije i – paradoksalno – nepostojanije, da ga načas možeš nazreti, ali da ti već u sledećem trenutku izmiče, beži, da ga vodena tama poklapa i da ono tone u slojeve mraka ispod donje granice morskog ili okeanskog života, te otud ovo gore, između oblaka, ne može biti ništa, već je nešto drugo – nenametljivo prisustvo koje je tu, ma koliko nam teško padalo da priznamo kako je zaista tu i kako je nešto, bilo šta (to jest nešto), ma koliko ga, pežorativno i kao nekim prikrivenim, pogrešnim deminutivom, nazivali ništavilom, u nadi da će nam od toga biti lakše, no svejedno, od terminoloških akrobacija pomoći nema, a gore, u prostoru koji se u tom času pomaljao među promičućim oblacima, sve druge stvari, pa i same senke svih drugih stvari, rasplinjavale su se, i zajedno s njima bledela su jedna za drugim poslednja utočišta samoobmane (ili zaštite), i ostajala je samo divljačka, monstruozna izvesnost da to tamo, u onome što obavija sve, nije ništa, da je to najfinije i najudaljenije plavetnilo u stvari nešto. Ali put je bio krivudav, brdski, pa nisam mogao dugo da zadržim pogled nad Cresom i morem. Slušao sam Grateful Dead i bavio se zapamćivanjem svojih novih stihova, a pre spavanja naterao sam devojku da mi još jednom utrlja mast u krsta, u naivnom pokušaju da se suprotstavim lumbagu (i šipci).

Probudio sam se.

Opet.

I onda opet sve isto: tri žene, kola nizbrdo, stene.

Puta dva.

 

Odustao sam od Barthelmeja. Od knjiga koje sam poneo na more, na raspolaganju su mi još bile Onettijeva Straža i Perecove Jutarnje radosti. Prešao sam na Pereca. Ne znam zašto nisam odabrao Onettija, ali ni na mnogo jednostavnija pitanja čovek nema odgovor, ukoliko nije prostak. Možda je reč o običnoj koincidenciji, možda naslov Perecovog romana nema nikakve veze s tim, tek prvog jutra nakon riječke ekskurzije jedna od drugarica moje devojke (ne ona, srećom, u čijoj smo kući odsedali) nije bila sva svoja. Završilo se tako što je pred svima izgovorila reči mrzovolja, nadrkan, težak, ti, dosta i tako još neke slične; a sve te reči izgovorila je u premalo vremena, ponavljajući ih i kombinujući s uvredama i psovkama, i sve su one, naravno, bile upućene meni.

Kako je moguće da sam ostao pribran? Zbilja, kako je moguće da sam sve mirno saslušao, i da ne samo što nisam posegnuo za kristalnom pepeljarom ili flašom malvazije ili stolicom, već nisam izgovorio ni reč? Ne znam. Ne znam. Možda je moja iznenadna staloženost imala veze s onim spoznajama o (modrom) ničemu i (neporecivom) nečemu do kojih sam došao kad je baš sve čega u mojoj glavi ima gnjuralo kroz gitarska bespuća Jerryja Garcije. Možda je nedokučivi razlog moje mirnoće na neki način bio povezan s mislima koje su nastale kad je dvadesetominutna improvizacija iz 1972. ili 1969. ili 1971. ustupila mesto tišini; s kočopernim, rastrzanim mislima kroz koje su defilovali O’Hara, Despotov i Poe. Ali način na koji sam reagovao bio je toliko neuobičajen da se ne bih iznenadio ukoliko bi se ispostavilo kako se njegov uzrok zapravo pojavio tek kasnije, tek nakon posledice do koje doveo – dan ili dva pošto se sve prividno stišalo, a ja bio desetinama kilometara daleko, s tabanima porinutim u rovinjski šljunak. O stvarima nepodložnim prosuđivanju nema smisla donositi sud, znao je to još Sekst Empirik, možda i Al-Gazali, a zasigurno Laurence Sterne, zasigurno i Hillary “BDSM” Clinton. Sve što tvrdim je da su mi se na putu iz Rijeke čitali O’Hara, Despotov i Poe (pogotovo Poe). I kao što rekoh, narednog jutra na napad rospije nisam uzvratio, samo sam se izmakao, a uvrede koje je odapela mimoišle su me. Vreme se, zatim, ponovo pokrenulo i počelo je da struji. Odlučio sam da verbalnu komunikaciju sa saputnicama svedem na minimum. Usporio sam hod i pokrete ruku, a poruke sam razmenjivao telesnim stavom i – kad nije bilo druge – pogledima. Trećeg dana po poseti Rijeci ponovo mi je bio neophodan oporavak od tri žene. Iskustvo me je podučilo kako se u takvoj situaciji postupa, problem je samo bio što u blizini nije bilo trećeg grada: Pulu već posetih, a takođe i Rijeku. Prostudiravši mapu, doneo sam jedinu moguću odluku.

Na početku rekoh kako se iz sasvim pragmatičnih razloga nadam da ste bili nekad u Rovinju početkom avgusta. Ukoliko je tako, mnogo toga već vam je jasno. Ukoliko nije, poseta nekom paklu donekle bi olakšala stvar. Kažem donekle, jer nema tog pakla koji bi se s ovim mogao meriti. Vatra je tu sporedna. Važne su uvele pihtije, tone i tone uvelih pihtija, tone i tone sala, nepremerive tone italijanskih i švapskih babetina. Tone babetina s natprirodnim moćima, kadrih da vam svašta učine. Nema načina da to zamislite. Ne pokušavajte. Ne zamišljajte, i ne idite tamo. Jer ako odete, delovaće vam da se ništa naročito ne dešava, a stvari će se i te kako dešavati. O, da. Ne govorim napamet. Iz mojih usta govori... nema veze. Zaboravimo to. Ne biste mogli ni da zamislite šta su za kratko vreme u stanju da vam urade tone italijanskih i švapskih baba, početkom avgusta, u Rovinju. Jedan mali primer – verujem da će biti dovoljan: učinile bi da se obradujete egzistenciji srpskih turista. Možete biti Hrvat koliki hoćete, možete, štaviše, biti čak i srpski turista u Rovinju – učiniće vam to. Učiniće da želite srpske turiste. Istinski. Stvarno. Biće to sveprožimajuće iskustvo. I neverica će biti uzaludna. Učiniće da im se nadate. Da im se, zaista, nadate. Znam o čemu pričam, činim to iz prve ruke: krčeći sebi put među telesinama, ja sam tog popodneva počeo da čeznem za svojim ženama na stenju pod magistralom. O takvim moćima se ovde radi – o moćima koje će učiniti da ne prepoznajete sopstvene želje. O moćima koje se ni tu neće zaustaviti, nego će nastaviti dalje, i njihovo dejstvo neće popustiti sve dok sopstveno telo ne prestanete da doživljavate kao svoje. Nekoliko sati biće dovoljno. Moja devojka tvrdi da po povratku odatle više nisam isti čovek. Sasvim moguće. Pregršt je pitanja u pogledu kojih sam sklon da joj protivrečim, no ovo nije jedno od tih.

Mada je, ruku na srce, u mom slučaju postojalo još nešto. Šta to? Šta tačno? Teško je reći. Ima li i to veze s babetinama, jesu li one opet upletene? Uistinu je teško reći. Ali evo: suština je da čovek ne može da se šeta po Rovinju ceo dan. Stari grad se obiđe za sat vremena. Osim toga, bilo je vruće. Osim toga, već treći dan zaredom nisam ušao u more (prethodna dva proveo sam prevrćući se po stenju s Perecom u rukama, pokušavajući da ignorišem dokono žensko prenemaganje). A bio sam na letovanju. I vreme je isticalo. Te odlučih: da se okupam. Konsultovah jednog ljubaznog trafikanta. Poželeti plažu u Rovinju nije dobra ideja. On je to drugačije sročio, ali ja sam fokusiran na suštinu. Zamislimo da sam već tamo, da se nakon promašenih staza i šipčenja po sparini nalazim pred uskim pojasom šljunka, krcatim ljudskim telesinama. Presvlačim se pod borovima. Presvukao sam se. U kupaćim sam gaćama. Zapućujem se ka gunguli kraj vode. I tek što stupim na šljunak, iskusiću onu vrstu neprijatnosti koju svaki neoštećen homo sapiens oseti kada obnažen korača pred drugim homo sapiensima koji odozdo, sa svojih peškira, pilje u njegovo telo. Obnažen i neoštećen homo sapiens, naime, ne može a da ne oseti neprijatnost dok ga u hodu rešetaju nepoznati pogledi. Ne može, ukoliko nije matora debela svinja. A ja letos to nisam bio. Ako postanem, drugačije ću organizovati ferije. Ali rasplinjujem se. Stopala su mi, dakle, napokon bila na šljunku. Zaputio sam se k desnom kraju plažuljka, procenivši da ću se tamo lakše probiti do plićaka – ali avaj!

Tada, upravo u tom času – ukazao se.

Stvorio se preda mnom. Nije nas delilo više od pet metara šljunka. Bio je obnažen kao i ja, samo kosat i bradat i debeljuškast i mokar i nasmejan. Prepoznao me je. Veselo iznenađenje treperilo mu je u glasu, obratio mi se prezimenom, a ja sam rekao Zdravo, i izgovorio njegovo u vokativu. Ne doprinosi efektnosti priče, a ne beše ni primerena reakcija, ali istina je da sam se i sâm osmehnuo. I to je bilo sve. U tom trenutku odigralo se i završilo. Sve. Negde u meni pojavio se poriv. U deliću sekunde poriv se iskristalisao i sazreo je, pa je porodio misao, a ova se onda, brzinom koja nadmašuje spekulacije najsumnjivijih futurologa, pretvorila u kaubojski pokret moje leve ruke. Dlan završava u mraku levog džepa. Tamo se grči. Refleksno obavija dršku skrivenog pištolja. Pištolj napušta džep. Obasjan popodnevnim suncem, penje se kroz vazduh. Ruka dospeva u vodoravni položaj. Zaustavlja se. Ruka steže pištolj i – paf! – pet ili šest metaka – paf!, paf!, paf! – poleće ka golom trupu – paf! (paf!) – sada već friškom truplu, regionalno slavnog mi kolege.

Kamo lepe sreće.

Kamo lepe sreće da se baš tako zbilo.

Da jeste, glas bi se proneo do poslednje balkanske i anti-balkanske palanke i bilo bi nemoguće prečuti sve istinite i izmišljene detalje, naricanjem bi nam klistirali mozgove dok se nebesa ne bi otvorila, kao u epskoj poeziji, a moguće je da bi se i zemlja pod njima raspolutila i progutala dobro parče naše evropske deponije. Ali nije. Ništa slično, kao što znamo, nije se desilo: živote istinskih doajena regionalne književnosti – gorka je to istina – baš kao i živote nacionalnih književnih veličina, nemoguće je tek tako okončati. Druga gorka istina je da sam se osmehnuo. Utom se poriv odnekud pojavio, munjevitom brzinom za njim se stvorila misao, a nakon nje opisani pokret. I on se desio, i to je istina. Ali tu je bio kraj. To je sve. Posegnuo sam za pištoljem, ali nisam ga obavio prstima, jer pištolja nije bilo. A nije ga bilo jer nije bilo ni džepa u kojem je mogao ležati: podsećam, bio sam u kupaćim gaćama. O, da: u kupaćim gaćama, bez džepa, te shodno tome i bez pištolja skrivenog u njemu. Pa ipak, valjda ne shvatajući šta se događa – ne pravdam se, ali moram da podsetim na okolnosti koje su svemu prethodile – načinio sam taj nagli pokret i dotakao prstima kupaći, a onda, razumevši grotesknost svog kaubojskog čina – kriknuo i pojurio u pravcu borove šume.

Ženama ništa nisam spomenuo. Strpljivo sam ćutao i čekao. Bio sam pokorni sluga do kraja letovanja. Po povratku kući nabavio sam pištoljčić od tipa koji na buvljaku drži maskirnu tezgu. Iz stana izlazim s levom rukom u džepu. Spreman sam, i znam da neću oklevati. Jedino me muči slutnja da će verovatno prvo stradati neko još mnogo gori. Zasigurno neka literarna hulja, ali koja je istovremeno i ljudska nula. I da će se tako stvari koje želim da držim razdvojenima pomešati. A potreban mi je neko poput njega. Želim da počnem s nekim ko barem donekle ume sa slovima i ko je na izvesan način čak i simpatičan (u najbanalnijem značenju te reči, onom kojim se otklanja mogućnost da u pitanju bude neka iritantna, uštogljena kretenčina – visokoparna i nadobudna, uzvišena i hladna). Želim nekog dobroćudnog i poznatog, nekog ko udara i po ustašama i po četnicima, dobričinu omiljenu među sredovečnom buržoazijom ženskog pola; nekog ko je posve u redu i čiji je jedini greh u slovima. Ali mislim da više nemam vremena za razmišljanje o tumačenjima. Spreman sam.

Na šljunku

Dušan Vejnović

Odjebao sam sve frendove. Već mi mjesecima nitko nije došao. Jebiga, vutra je valjda postala mjerna jedinica za sve. Dobar dan od lošeg, prijatelj od pičke, dosada od očaja. Najgore od svega je kaj više uopće nisam uživao u njoj. Kužio bi da sam naduvan samo ako se baš ne bi mogao pomaknuti s mjesta. Cijela ta spika bila mi je jadna. Al kaj sad. Valjda čovjek mora nešto u životu raditi. Mora se negdje ići, o nečemu pričati, nekog zvati na telefon. Moj telefon bio je nijem već neko vrijeme.

Ljudi su govna, jebiga. Ja sam valjda isto. Kvart je otišao u kurac i nisam više htio imati veze s njim. Ove klince koji su sad na školskom ne poznajem. Tu i tamo prepoznam nekog koji je dolazio na fucu dok sam još brijao tamo. Slali bi ih po cigarete s deset kuna i dijelili šamare. Bili su klinci, jebiga. Sad imaju po sto kila mišića, trenerke i glupa, zla lica. Završili su srednju školu i sad čekaju neko silovanje ili neuspjelu oružanu pljačku da ih povede u svijet odraslih. Ja sam propustio te vlakove i sad sam plutao u prostoru i vremenu. Kad sam završio srednju, a to je jebemu mater bilo prije skoro pet godina, upisao sam upravno pravo. Nisam znao kaj bi sa sobom. Niko nije znao. Žileta su starci natjerali da upiše taj faks. Kao lagan je, traje samo tri godine i imaš neku školu. I upisivali su milijardu ljudi. Ko je htio platit mogao je ići. Bolio ih je kurac. To mi je bilo ok jer je i mene bolio kurac. Na kraju nas je devet iz kvarta upisalo upravno pravo. Došli smo jednom svi zajedno na faks, te prve godine. Ko prave seljačine s kvarta, onako plemenski. Svi u bijelim tenisicama i trenerkama. Izgledali smo ko banda jebote. Hodali smo kroz hodnike te stare zgradurine i brojali podsmjehe pičkica u pederskim džemperima. Ukrali smo tri mobitela i četiri para sunčanih naočala taj dan. Nismo se više pojavljivali. Bar ne grupno. Mislim da je Žile položio engleski taj semestar pa smo ga jebali u glavu. Di si ser Žile, evo ide Churchill i te fore. 

To je bilo jebeno vrijeme. Te dvije godine dok smo još administrativno bili studenti. Bio si član neke institucije, bar na papiru. Kad bi sreo nekog i kad bi te pitali šta ima, mogo si reć da si neki student. U stvarnosti nisi bio ništa i bolio te kurac. U to vrijeme su mi se starci razveli pa mi je i to išlo na ruku. Preselio sam se babi u podrum. Premjestili smo se sa igrališta kod mene. Deda je došao iz Like ili Bosne u kvart prije pedeset godina. Radio je u Končaru, kupio plac i u slobodno vrijeme sam gradio kuću. Kad je imao godina ko ja sad, imao je dijete, trudnu ženu, posao i prvi kat. Ja živim u podrumu te kuće. Kad je stari napumpo staru, deda je na istom placu, pet metara od svoje kuće, napravio još jednu. Za nas. Onda je umro.

Stara je otišla, valjda da i ona ne umre tu na kvartu. Stari se prvo vukao po kući ko ranjeno pseto onda je otkrio novu mladost. Slušao je ploče od ejsidisija i učlanio se u neki moto klub. Vozao se sa svojim debelim, sredovječnim frendovima po Zagorju, jeo grah iz kotlića, gutao pivo i gledao striptizete s klamidijom. Smisao života, kajjaznam. 

Ja sam uspio izmanipulirat ono malo pažnje i osjećaja krivnje koji me je dopadao i preselio se babi u podrum. Baba i deda štedili su cijeli život. Nisu išli na more, krpali su staru odjeću, uzgajali kokoši i održavali vrt da uštede na hrani. Kad bi ih firme natjerale da uzmu godišnji, deda bi radio na kući, a baba čuvala djecu i čistila po kućama. Sad je imala skoro osamdeset godina, šezdeset tisuća ušteđevine i nikog osim mene. Kao poklon za maturu dala mi je dvije tisuće eura i obećala još dvjesto svaki mjesec dok studiram. Koliko ona zna, još sam student. Trebalo mi je pet godina da postanem komercijalist. Pao sam četvrti razred i nije mi se dalo više ići u školu. Zadnji razred završio sam u večernjoj i radio u videoteci za neku siću. Tema maturalnog rada bila mi je Marihuana. Kopirao sam dva članka s interneta. Kasnije sam skužio da je jedan pisan u ženskom licu, a drugi na srpskom jeziku. Nitko nije skužio. 

Od para koje sam dobio od babe uredio sam si podrum. Kupio sam si vrhunski komp i telku. Prenio sam tepih, stol i kauč-krevet iz svoje sobe. Bed je samo kaj nemam WC pa pišam u kantu na stepenicama. Jedini sam u ekipi tad imao redovnu lovu. Nisu sad to bile neke pare, al jebiga, nije da sam imao neke troškove. Uglavnom sam trošio na vutru. Znao sam tu i tamo otić do birtije, a onda sam i to prestao. 

Otvorio sam račun na stranici za online poker. Išlo mi je solidno. Uplatio sam sto eura i kroz mjesec dana igre došao sam do dvjestopedeset. Čak sam pročitao i knjigu o strategiji u pokeru. U početku sam igrao po par sati dnevno, ništa posebno. I ostali su igrali. Znali smo ući za isti stol i varati. Ono, kad bi netko imao jebenu ruku, poslao bi poruku ostalima pa bi pumpali pot na smeće od karata, a glupi Rusi i Kinezi bi pratili. Neko od nas bi pokupio brutalan pot i onda vratio ostalima uloge. 

Jedini sam imao svoju buksu, pa se ekipa skupljala kod mene. Počeli bi dolaziti oko tri popodne. 

Skuhao bi nesicu na električnom kuhalu i smotao pljugu. Igrali bi PES na Sonyju i pratili kladaru na Internetu. Ljudi su dolazili i odlazili. Sami bi ulazili jer sam imao odvojen ulaz. Netko bi donio za pljugu, netko bi donio bombu pive i tak. Oko dva ujutro bio bi mrtav. Često bi zaspao u odjeći dok bi netko u pozadini još igrao plejku. Ujutro bi se probudio, na stoliću napipao ostatak neke pljuge od sinoć, odigrao koju partiju pokera dok opet netko ne bi došao i onda sve ponovo. Praktički nisam izlazio iz podruma. Bilo mi je jebeno.

Vrijeme je prolazilo i vani su se stvari mijenjale. Nisu to bile neke velike stvari. Prvo kaj se kužilo je da je nestalo love. Meni je i dalje bilo dobro. Baba mi je i dalje redovno davala, a nešto bi i zaradio na pokeru. Drugi nisu baš bili te sreće. Valjda su im starci skužili da od faksa nema ništa, pa su ih počeli rezati s budžeta. Imali smo već po dvadeset i koju, jebiga. Dolazili bi nervozni i sve bi rjeđe donosili svoju vutru. Ja sam za sebe uvijek imao pa su žicali. Došli bi na kavu, sjeli na kauč, gledali me očima gladnih kerova i čekali da smotam. Išlo mi je to na kurac ali sam na kraju uvijek popustio i smotao. 

Žile je prvi najebao. Stari mu je popizdio i zaposlio ga u svojoj vulkanizerskoj radnji na blagajni. Morao je nositi uniformu i neku pedersku kapicu. Izgledao je ko pička. Dolazio je sve rjeđe, a onda je napumpao Maju i skroz prestao dolaziti. Na svadbu je zvao samo Želju koji je živio odmah do njega. Žile je bio samo prvi. Drugi su se počeli zapošljavati po benzinskim pumpama i skladištima. Labud je konobario u Patriji. Dolazili su sve rjeđe i kasnije. Bilo je dana kad nitko ne bi ni došao.

Nije mi to toliko smetalo jer su mi ionako išli na kurac. Postajao sam sve nervozniji. Stalno sam imao osjećaj kao da sam gladan ali da mi se ne jede. Mislim nije u pitanju bila hrana. Onako, više općenito. 

Počeo sam više igrati poker na Internetu. Sad su svi imali neku lovu, ali su se i dalje štekali s vutrom. Valjda bi popizdili na poslu pa bi vikendima išli po partijima gdje bi se kurčili i spizdili sve na cugu i mrmu. Dan poslije došli bi do mene staklenih očiju i žutih lica. Čekali su da ih spasim pljugom i crkavali po podrumu. Ufurali su se u tu spiku s mrmom i spidom, a ja sam im služio ko bankomat za vutru. Bili su jadni. Jednom su me nagovorili da izađem s njima. Išli smo u neki prljavi skvot gdje su neki smrdljivi likovi puštali dubstep. Cijelu večer sam šutio, gulio pive na stepenicama ispred, motao pljuge i gledao kako ih namrmane odjebavaju studentice iz provincije. Iz nekog razloga, ja sam njima bio smiješan.

Poker mi je išao dosta dobro. Vrtio sam se oko tisuću eura, iako sam svaki mjesec skinuo oko sto sa računa. Koliko god bio dobar, nisam mogao preći tu hiljadu. Više nisam ni mogao dići na minimalnim ulozima. Trebao sam još barem dvije hiljke, ako sam mislio uzeti neku lovu. Morao sam se nečim baviti, a ništa mi drugo nije padalo na pamet. Počeo sam igrati oko deset sati dnevno. Svi su prestali igrati osim mene. Popizdili bi, išli all i spušili svu lovu. Nisu imali disciplinu, jebiga.

Sad mi je već skroz smetalo kad bi neko došao u podrum na kavu. Nisam se trudio ni pozdraviti. Sami bi se pustili unutra, a ja ne bi ni podigao pogled s ekrana. Užasno su mi išli na živce. Nisam ih više htio častiti travom. Ko ih jebe. Samo bi sjedili i jedini zvuk bio bi klikanje miša i zvuk čipova za poker iz zvučnika. Čekali bi neko vrijeme da smotam, a kad bi skužili da od toga neće biti ništa, nadurili bi se i otišli. Bilo je i par verbalnih sukoba. Kao, ja sam pička. 

Ništa me od toga nije jebalo. Duvao sam i igrao. Zaključio sam da ako mislim biti ozbiljan, moram dati sve od sebe. Htio sam prodati plazmicu i plejku. Ionako su samo skupljali prašinu. Ponudio sam ih Mecu od kog sam rješavao tuftu. Ponudio mi je dvjesto grama i ja sam prihvatio. Nema veze, trebalo mi je i to. To mi je bilo dosta za mjesec i pol. Pitao sam babu da mi uleti s dvije hiljade eura, da mi treba za vozački. Dala mi je bez puno priče. Stari se u međuvremenu spanđao s nekom debelom bajkericom iz Krapine i svaki slobodan sat provodio vozajući se s njom po bregima. Ja sam bio jedino živo biće s kojim je baba još imala kontakt. Većinu vremena ležala je u krevetu i gledala Sudnicu na televiziji. Kad sam ju pitao za lovu, dogegala se do kredenca u kuhinji i iz pohabane Biblije izvadila novčanice. Čekao sam da zaspe, popeo se gore i pokupio ostatak. Imao sam dvjesto grama i skoro četiri soma eura. 

Kupio sam par stvari kaj mi je trebalo. Gajbu Red bulla i to. Zatvorio sam se u podrum i igrao. Bilo je dosta zajebano jer su za stolovima s većim ulozima igrali bolji igrači. Profići. Za stolovima s manjim ulozima uglavnom su bili amateri koji bi zabušavali na poslu i igrali poker. Bilo ih je lako sjebati. Samo si morao biti strpljiv i na kraju si uvijek bio u plusu. Sada sam igrao uglavnom protiv Kineza-robota koji su živjeli od pokera na Internetu. Svi su znali sve cake. Uglavnom je odlučivala čista sreća. Morao si imati ozbiljan skill, ako si mislio uzeti lovu. Igrao sam šesnaest, sedamnaest sati dnevno. Ustajao bi samo da pustim dostavljača s pizzom. Prema licima dostavljača kužilo se da podrum smrdi. Ja nisam osjetio ništa. Donio sam kantu u sobu da ne moram prekidati svaki put kad bi mi se pripišalo. Prolazili su dani, a ja sam se dizao i padao. Nisam mogao stalno igrati prema matematičkim pravilima. Svi su igrali po tome. Morao sam igrati i na psihu, a to nije tako stabilno kao matematika. Gubio bi i dobivao puno, ali nikad nisam otišao puno dalje od početna četiri soma. Bio sam zalijepljen za ekran. Činilo mi se da ću se na mjestu srušiti, ako ne odigram sljedeću ruku. Spavao bi za stolicom tek kad bi baš pao u nesvijest. Jednom sam u snu pao sa stolice i razlio kantu po podrumu. Nisam imao snage čistiti. Otvorio sam jedini mali prozor i nastavio igrati. 

Nisam znao što bi napravio u slučaju da dignem neku veću lovu. Nisam zapravo o tome ni razmišljao. Taj novac bio je zapravo samo brojka u kutu ekrana. Nekad veći, nekad manji. Dok je bilo brojeva u kutu, mogao sam igrati. Imao sam smisao. Ne znam što bih radio sa sobom, ako bi zbroj došao na nulu. Ni o tome nisam razmišljao. Kada bi uzeo ruku, nisam se radovao zbog novca. Ionako ne znam na što bi ga potrošio. Ništa mi nije trebalo i ništa nisam želio. Radovao sam se jer sam znao da ne moram još prestati. Nisam više pratio vrijeme. Pratio sam samo broj u kutu ekrana. 

Jedno jutro baba me uporno zvala na mob. Nisam se mogao javiti jer sam bio u sred ruke. Bio sam big blind, a u ruci sam imao kralja i osmicu trefu. Uvijek sam imao sreće s kraljevima. Sakrio sam se iza blinda i čekao. Neki Rus je digao tristo eura. Očito je imao veliki par u ruci. Pratio sam. Koju minutu poslije, kvartom je prošla sirena hitne pomoći. Nijedan tab osim pokera mi nije bio otvoren, pa nije moglo dolaziti iz zvučnika. Na turnu se okrenuo kralj herc, desetka i dečko tref. To je bilo jebeno. Imao sam par kraljeva u najgorem slučaju i čekao bilo koji tref za boju do kralja. Čuo sam otvaranje vrata kapije i ljude kako šeću po dvorištu. Rus je dizao šesto eura, a meni su curile sline. Nisam se još moro odati. Pratio sam, a Kinezi botovi su foldali. Čuo sam da netko zvoni na vrata kuće. Okrenula se duja tref. Sad bi Rus mogao pomisliti da sam čekao boju pa sam čekirao. Nasjeo je. Htio me istjerati iz pota i dizao za tisuću dvjesto. Zvonjava vrata je prerasla u lupanje, a onda se čulo kako netko razbija ulazna vrata. Uplašio sam se. Soma i dvjesto eura, a već sam uletio s devetsto. Kad bi izgubio ovu ruku, ostao bi na sići s kojom bi mogao igrati samo partije s nižim ulozima. Ruka mi se tresla dok sam plaćao. Iz kuće se čulo lupanje i dovikivanje. Zadnja karta se okrenula. Desetka karo. Rus me diže na all in. Zvukovi iz kuće preselili su se u dvorište. Čuo sam škripu točkova nosila po šljunku. Glasovi koji su se dovikivali zvučali su panično. Nisam znao što da radim. Vjerovao sam da sam jači, ali uvijek je mogla biti navlakuša. Želi me izgurati iz pota. Al opet. Mogao je u ruci imati dvije desetke ili dva dečka. Ubio bi me sa full houseom ili pokerom. Čuo se udarac vrata kombija. Vjerojatno hitne. Meni je udaralo srce. U kutu se pojavila štoperica i odbrojavala sekunde koje imam da povučem potez. Morao sam ići all in. Hitna je upalila motor i sirenu. Kliknuo sam all in i zažmirio

Priča

Jerko Mihaljević